OD KADA SRBI KORISTE PREZIMENA: Saznajte kako su nastala u našem narodu

Prezime ili porodično ime, rođenjem nasleđujemo od predaka. Uz ime koje nam daju na rođenju i koje predstavlja našu ličnost i nas same, prezime označava poreklo, korene i tradiciju.

Prezime je nastalo u drugoj polovini XIV veka. Srpska prezimena su uglavnom nastajala tako što se nastavak -ić, -ev ili -ov dodavao imenu oca, majke, dede ili nekoj drugoj osnovi.

Kod Srba su najčešće prezimena nastalaja na osnovu imena očeva, ali je dosta i onih koja su vezana za zanimanja, lične osobine, nadimke, mesto porekla… Mnogi su, pri doseljavanju u nove srezove (opštine), morali da menjaju vlastito prezime i uzmu ono koje im sreski načelnik dodeli.

Korišćenje prezimena ustalilo se u srpskom narodu tek u XVIII veku, a do tada je prošlo kroz nekoliko faza. Pre nastanka prezimena bio je rasprostranjen običaj da se uz ime dodaje naziv plemena iz kojeg se potiče. Zatim su korišćeni tzv. patronimi, izvedeni iz imena očeva – od Ivana su nastali Ivanovići, od Marka Markovići, od Petra Petrovići itd.

Načini na koji su nastajala su razni, a evo nekih od njih:

1) po ocu (najčešće) – Branković, Nenadović, Vukašinović itd.;

2) po plemenu – Bodrić, Drobnjak, Vasojević itd.;

3) po zvanju – Kapetanović, Popović, Vojvodić itd.;

4) po zanimanju – Čobanović, Kovačević, Zlatarević itd.;

5) po nadimku – Kurjaković, Surla, Zatezalo itd.;

6) po osobinama – Glavonjić, Lepojević, Mudrinić itd.;

7) po mestu porekla – Dobrnjac, Glamočanin, Lučanin itd.

Zanimljivo je i korišćenje nadimaka, koje svako u Srbiji dobije od malih nogu, pa nekad i zameni ime, te osobu uglavnom svi znaju po njemu, a ne po imenu. Takođe, ljudi su oduvek živeli u zajednicama koje su imale svoja imena. Često se dešavalo da kad neko pređe u drugu zajednicu, u njoj dobije kao nadimak ime zajednice iz koje je došao. Tako se iz nadimka razvilo prezime kao dodatak imenu.