Уздигнути стеновити брег који наткриљава састав две моћне европске реке, Саве и Дунава, био је као створен за подизање града. Током векова тај град је мењао многе становнике и господаре, изглед и величину, али никада свој доминантни положај. Његове зидине белиле су се из даљина придошлицама и зато је коначно добио име Београд.
Путник који би бродом из далека допловио под београдске бедеме, остајао би задивљен чврстином тврђаве, висином кула и складношћу дворца на самом врху брега. Гоњен поветарцем са ушћа, брдо би клизило поред града, откривајући све нове и нове грађевине, улице и тргове да би се на крају смирио у једном од градских пристаништа. А путник са тог брода, којег бисмо данас назвали туристом, могао би да види у градском календару да је година 1403. – сам почетак петнаестог века.
Утврдивши зидине, Стефан је затим изградио горњи град и, као посебну целину, унутрашњи град са комплексом двора заштићеног моћном кулом названом Небојша и вратима са покретним мостом. Ту је становао сам деспот, његова родбина и властела. Али, главни живот одвијао се у доњем граду где је замах трговине и занатства, захваљујући деспотовим повластицама, био толико силан да се град десетоструко увећао тако да је морао бити непланирано дозиђиван. Осим српских трговаца, деспотових поданика Београд су понајвише насељавали и посећивали Дубровчани и Угари, а у нешто мањем броју Французи, Италијани, Млечани и остали. Данашњим речником могло би се закључити да је, између осталог, Београд у време деспота Стефана био прилично развијено туристичко место и да се долазило у шопинг, а понуда на београдској тржници била је богата и разноврсна. Највише су се извозиле руде: олово, бакар, жива и племенити метали сребро и злато, затим коже, восак и сир. Увозили су се со, зачини, слаткиши, скупоцене тканине, одећа, накит и бисери.
То значи да је куповна моћ Београђана и Београђанки била на високом нивоу чим је владала толика потражња за луксузном робом. У тако богато насељеном граду налазило се црквено средиште српске државе – столица београдског митрополита, ексхарха свију српских земаља. За те потребе деспот гради митрополитску цркву Успеније Пречисте Владичице на источној страни града у пространом врту украшеном сваким насадима. Поред ове било је још неколико цркава, па чак и католичка епископија коју су користили странци. Овакав развој Београд је достигао захваљујући мирном раздобљу које је својом вештом и мудром политиком обезбедио деспот Стефан тако да моћне куле и силне зидине нису морале да служе за одбрану од непријатеља.
Нема коментара:
Постави коментар