Duhovi na SS Watertown

Priča o duhovima sa SS Watertown [Votertaun] jeste na neki način klasik u analima lovaca na duhove, ne samo po jednostavnosti priče već i po tome što ne postoje nikakva neslaganja oko činjenica. Činjenice su jasne. Njihova tumačenja nisu

 Decembra 1924. godine tanker za naftu SS Watertown nalazio se na svojoj redovnoj ruti krećući se u pravcu juga niz pacifičku obalu Meksika. Nakon što je isporučio tovar nafte i naftnih derivata u Los Anđeles, tanker se zaputio nazad ka Panamskom Kanalu na svom putu prema Atlantiku. Nakon prolaska kroz Panamski kanal, SS Watertown bi okrenuo na sever u New Orleans, gde bi, u obližnjim rafinerijama preuzeo novi tovar naftnih derivata za razbuktalu američku ekonomiju toga doba. Ovaj put između rafinerija u Meksičkom zalivu i spremišta za naftu u Los Angelesu postao je rutina za SS Watertown i kapetan Keith Tracey [Kit Trejsi] dobro je poznavao svoj posao.

Nažalost, čak i pored iskustva i svih mera predostrožnosti, uvek postoji šansa za nepredviđeno, i tragedija je čekala svoj momenat.Toga dana, James Courtney [Džejms Kortni] i Michael Meehan [Majkl Mihan], dvojica članova posade sa tankera S.S. Watertown dobili su ne tako popularan zadatak da očiste talog koji je ostao u jednom od tankova za benzin koji je nedavno ispražnjen u Los Anđelesu. Iako to nije bio naročito komplikovan zadatak, ipak je predstavljao prilično prljav posao i zaostala benzinska isparenja nisu bila nimalo prijatna. Ali, ovoga puta gasovi nisu samo izazivali iritaciju i gušenja – ovog kobnog dana bili su smrtonosni. Usled visoke koncentracije otrovnih isparenja, dvojica nesrećnih mornara izgubila su svest, a potom, u nemogućnosti da pozovu pomoć, i život.

Kapetan i posada, iako prilično potreseni ovim tragičnim događajem, nisu mogli da naruše običaje na moru, te su započele pripreme za njihovu sahranu u more. U jutro, 4.og Decembra te 1924. godine, kapetan je sakupio posadu broda, izvršio ceremoniju i umotana tela dvojice mornara spuštena su na večni počinak u zelene vode Pacifika. Ali njihov počinak nije bio dugog veka.

Već sledećeg jutra posada broda bila je u haosu. Prvi oficir broda prijavio je da je, nešto pre zore, video dva lica u talasima sa leve strane broda. Nesrećni mornari su se vratili! Uskoro su i ostali članovi posade počeli da zapažaju lica dvojice mornara u talasima. Njihova lica bila su malo uvećana i pojavljivala su se na vrhovima talasa ili u turbulentnim strujanjima vode iza broda, na oko desetak metara od broda i sa oko 3 metra međusobnog razmaka. Bila bi vidljiva oko desetak sekundi, a zatim nestajala i ponovo se pojavljivala u jednakim vremenskim intervalima koje je posada broda iz radoznalosti merila.

Da li su ovo bili duhovi nesrećnih mornara?

I sledećih dana lica dvojice poginulih mornara često su se mogla videti u vodama Pacifika. Na brodu se povela polemika da li će duhovi da ih prate kroz Panamski kanal, ali onoga trenutka kada je SS Watertown napustio vode Pacifika i uplovio u vode Panamskog kanala lica su nestala i do kraja plovidbe nisu se više pojavljivala.

Po dolasku u New Orleans, kapetan Tracey je podneo izveštaj svojim pretpostavljenima, CITGO naftnoj kompaniji koja i danas postoji, u kojem je naveo detalje smrti dvojice mornara i kasnija neobjašnjiva dešavanja na brodu. Kapetan Tracey je u zauzvrat dobio savet da kupi foto-aparat koji će da drži pri ruci tokom plovidbe nazad u Los Anđeles.

Na putu nazad, nije bilo ni znaka od duhova dvojice mornara sve dok SS Watertown nije prošao nazad kroz Panamski kanal i ponovo zaplovio vodama Tihog okeana.
Kada se SS Watertown ponovo obreo u Pacifiku posada je nastavila da viđa lica dvojice poginulih mornara, ne toliko često i u pravilnim razmacima kao ranije, ali dovoljno da kapetan Tracey načini 6 fotografija. Nakon što je uslikao talase, kapetan je i film i foto-aparat zaključao u brodski sef.

Kada su konačno pristali u luku, kapetan je poslao film na razvijanje u New York, i od 6 fotografija koliko je ukupno načinio na prvih 5 nije se videlo ništa, ali na šestoj fotografiji...

Šesta fotografija prikazivala je dva lica u talasima okeana, dve poznate i veoma dobro formirane glave koje plutaju na peni talasa stvorenih turbulencijom brodskih propelera. Obe glave se veoma dobro uklapaju u ostatak fotografije.

Negativ je tada poslat čuvenoj Burns detektivskoj agenciji u Čikago na proveru ali nikakav trag falsifikovanja ili modifikovanja filma nije pronađen. A što se dvojice nesrećnih mornara tiče, njihova lica u moru viđana su i tokom trećeg putovanja, iako sa manje učestalosti. Četvrtog puta nije ni bilo, barem ne za ostatak posade broda SS Watertown. Iz samo njima poznatog razloga, kompanija koja je bila vlasnik broda i poslodavac celokupnoj posadi, otpustila je ili raspršila po ostatku flote veliki deo prvobitne posade, a duhovi po svemu sudeći nisu bili vezani za sam brod koliko za njegovu posadu te se više nisu pojavljivali.

Kroz sledećih deset godina ova priča ostala je misterija koja se potiho prepričavala među zaposlenima u CITGO kompaniji, sve dok 1934. magazin ove kompanije nije objavio priču o duhovima na SS Watertown. Nažalost, posle deset godina postalo je veoma teško ući u trag svedocima iz prve ruke, ali osnova priče, kao i neverovatna fotografija koju je načinio kapetan Keith Tracey ostaju da svedoče o misterioznim dešavanjima na SS Watertown.

Jedno od uobičajenih “naučnih” objašnjenja jeste da je posada broda patila od stresa prouzrokovanog smrću njihovih prijatelja i da su zbog njihovog emotivnog stanja počeli da viđaju lica mornara u talasima mora. Ova pojava naziva se pareidolia. Mornari su, prema ovom objašnjenju, bili povezani u mrežu zajedničke vizualne histerije koja je pripomogla ubeđenju da su, umesto vode i zapenušanih talasa ustvari videli ljudske pojave.

Ali ovaj članak ne bi danas bio ovde kada bi rešenje bilo tako jednostavno, a ono što ga komplikuje do te mere da ni danas, posle gotovo jednog veka, nije objašnjeno ono što je fotografija uspela da zarobi.
Možda jeste tačno da grupa ljudi, pogotovo ljudi pod stresom, može da podlegne masovnoj histeriji i pogrešno protumači nesreću ili uz pomoć mašte i straha isfabrikuje pojave ili ponašanja koja u stvari ne postoje, ali kako je moguće da takav stres proizvede fotografije ? Zar ne može dokaz u obliku fotografije da opiše šta se tamo stvarno dešavalo ? Mornari James Cortney i Michael Meehan bili su odani svome brodu i posadi čak i u smrti.