субота, 30. јануар 2021.

Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Вук Стефановић Караџић био је веома ревностан у сакупљању старих српских рукописних и штампаних књига, али не да би начинио драгоцену збирку, него да би их продавао странцима и од тог новца живео. Мањи део рукописа је добијао на поклон или у замену за своје списе и руске црквене књиге, а највећи део је откупљивао „на превару, за мале паре, по српским манастирима“, а затим их продавао по знатно већим ценама. У питању је близу хиљаду старих српских рукописних и штампаних књига које је Вук уз помоћ организоване мреже сарадника у Србији препродао појединцима и институцијама у Немачкој, Аустрији и Русији.

Вук Караџић – Тршић; новчаница од десет хиљада динара из 1993. године

У том послу Вук Караџић имао је веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и широм српских простора. Међу помагачима били су Вук Врчевић и которски свештеник Вук Поповић. О томе да је Вуку препродаја старих српских књига и рукописа била основни извор прихода писао је и Станоје Станојевић.

Старе рукописе и књиге продавао је по Немачкој, Аустрији и Русији и појединцима попут М. Погодина и А Шишкова и институцијама попут руске и берлинске академије, бечке дворске библиотеке, Румјанцовског музеја… Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.

А реч је о близу хиљаду старих и вредних књига које представљају велико културно богатство српског народа.

На пример; један од четири примерка Рујанског четверојеванђеља, рађених ксилографијом или ручним резбарењем у дрвету које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику данас се чува у Прагу.

Рујанско четворојеванђеље; Фото: Wikipedia

: Минхенски псалтир

: Октоих

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служабник (1554), Триод (1561), Триод цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570), ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић,, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице писан на прагманенту 1351, Јеванђеље из 1561. писано такође на перграменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Према речима академика Миле Стојнић, САНУ је у неколико наврата тражила од страних музеја да се омогући приступ овим фондовима, али све што је од стране музеја било понуђено јесу копије, без дозволе да се упореде са оригиналима. Због тога се одустало од таквог понижавајућег преузимања копија, без могућности провере аутентичности и целовитости докумената.

Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX века) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији, Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примерку.

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вредела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цену, па је Вук после испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

У оно време, 1.000 рубаља мењало се за око 430 аустријских сребрних форинти. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вредела је 1.140 форинти. Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

После безброј захтева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20-так форинти месечно, а добар 50 до 100 и више. Ципеле су коштале око 3 форинте, хаљина 10, посета лекару 10, превоз до Војводине 4, једна свиња 3-4 форинте, итд.

Тако се из поређења прихода и цена види да је током већег дела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу. (Ту земљу су његова жена и деца распродали одмах пошто је умро, тешко се сукобљавајући; породичних спорова било је и око објављивања посмртних издања Вукових књига.)…

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Франу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вредан пакет са рукописима.

Није само Вук Караџић продавао старе српске рукописе из Средњег века бечкој Дворској библиотеци, него и његова кћерка Мина после Вукове смрти. (1)

Др Герхард Биркенфелнер ( Gerhard Birkfellner) у свом чувеном каталогу „Глагољски и ћирилични рукописи у Аустрији“ ( Glagolitische und kyrillische Handschriftеn in Österreich), Беч 1975. године, открива, на страницама од 27 до 35, да је Вук Караџић бечкој Дворској библиотеци (данас је то аустријска национална библиотека) само у периоду од 1856. до 1858. године продао 46 старих српских рукописа које је Вук узео из српских манастира, а после смрти Вука Караџића његова кћерка Мина Караџић продала је, како тврди др Герхард Биркенфелд, остатак рукописа које Вук није успео да прода за живота. (2)

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вредне, али се зато веома добро умео ценкати око њихове вредности приликом продаје.

Иако му то није била намера, овим својим послом Вук је учинио услугу српском народу. Многе од ових књига су кроз бројне ратове прошле безбедно и нетакнуто у европским библиотекама и музејима, далеко од балканских трагедија. Будућим генерацијама остаје задатак да пронађу оне књиге које недостају, попишу их, откупе или макар прибаве аутенитичне копије. А будућим ауторима уџбеника и биографија остаје опомена да је скривање важних делова биографије познатих равно лагању и наноси огромну штету истинском поимању националне историје.

Далибор Дрекић

Извор:

Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997.

Литература:

Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд, 1924.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925.
Ватрослав Јагић, Спомени мојега Живота II, Београд 1934.

(1) (2) Петар Милатовић Острошки, Породична распродаја непроцењивог културног блага

Археологија, генетика и лингвистика ДОКАЗАЛЕ: Срби су СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА

Марио Алинеи (1926, Торино), професор емеритус Универзитета у Утрехту, у својој дугогодишњој каријери објавио је преко 50 значајних радова на тему еволутивне лингвистике. Као дугогодишњи сарадник Српске академије наука био је и лични пријатељ академика Павла Ивића. Његова теорија одавно је прихваћена на универзитетима у Холандији, Италији и Шпанији.

срби староседеоци — Срејовићева мапа/Фото: pinterest.com

Како сам Алинеи каже, „крајем деведесетих година три археолога и троје лингвиста, потпуно независно један од другог, поставили су нове теорије порекла индоевропских народа и језика које утврђују аутохтоност и непрекинут континуитет од палеолита“.

На основу компаративних анализа археологије, генетике и језика, Алинеи је дошао до закључка да су неолитске технолошке иновације у Подунављу омогућиле нагли демографски раст становништва, а тако и развој језика и културе.

Те иновације Алинеи сматра за најважнији мотивациони погон ширег развоја језика и поставља своју чувену тезу да се аналогно развоју палеолита, мезолита и неолита може поставити модел хронолошког датовања језика.На основу компаративних анализа археологије, генетике и језика, Алинеи је дошао до закључка да су неолитске технолошке иновације у Подунављу омогућиле нагли демографски раст становништва, а тако и развој језика и културе.

Он наглашава да се, за разлику од западне Европе, где неолит почиње у другом миленијуму пре Христа, једино на Балкану може пратити континуитет старе европске цивилизације већ од 8. миленијума пре Христа. Такође наводи да су археологија и савремена генетика потврдиле да је Балкан једини европски регион где су најстарија археологија и генетика неспорно доказане.

На основу ових сазнања Алинеи поставља тезу о аутохтоности европске цивилизације у Подунављу, као и о њеном непрекинутом континуитету до данас. Он оштро негира идеју о доласку Јужних Словена у 7. веку н. е. и тврди да за то апсолутно не постоје ни археолошки ни историјски докази. Тезом да се Јужни Словени налазе у Подунављу још од палеолита, Алинеи је практично срушио званичну индоевропску теорију.

Описујући словенски ареал данас, он тврди да Словени још увек географски и етничко-језички заузимају половину западне Европе. Сматра да су Словени одувек били на тим просторима, од дубоког палеолита.

По његовом и мишљењима других лингвиста, где наводи и Јернеја Копитара, Словени су заузимали огроман простор – од Балтика, преко северне Италије све до Мале Азије, а народе као што су Венети, Трибали, Трачани, Пеласти, Фриги, Лики и Лиди сматра прасловенским корпусом.

То је један од разлога зашто Алинеи мисли да је „потребно рашчистити једну од најапсурднијих последица традиционалне историјске хронологије, ону која тврди да су Словени касно стигли на историјску сцену Европе и у исто време успели, сасвим необјашњиво, да заузму огромне просторе на којима и данас живе”. Једини логичан закључак може да буде да су управо Јужни Словени били оригинални покретачи нове земљорадничке револуције, заната, уметности, религије, језика и првих урбаних култура Европе у Подунављу.

Алинеи сматра да је јужнословенска група најстарија, тј. да „не постоји никакав северни словенски језик него су се западни и источни словенски језици независно развили из јужнословенских. Примогеност јужнословенских језика налази у доказима да они лингвистички обухватају и источне и западне, те тако представљају заједнички именитељ свих словенских језика“.

Насупрот ранијим теоријама о примогености германских народа, Алинеи децидирано каже да су они у ствари прихватили тековине неолитске културе Балкана, па тако и део језичке културе Јужних Словена, што је тврдио и амерички лингвиста Морис Свадеш, рекавши да се грана германских језика издвојила из словенских језика.

Да би илустровао своју тезу о раном палеолитском настанку језика, као и доказао могућност датовања језика синхроно са археологијом, Алинеи је сачинио три листе словенских речи из периода палеолита, мезолита и неолита које практично представљају најстарији супстрат европских језика.

Интересантно је да Алинеи ставља старолатински, старогрчки и старословенски у исту хронолошку раван, наглашавајући да су сви они позајмљивали једни од других.

У свом раду он жустро полемише о претходним теоријама и каже да су јудеохришћанска и пангерманска теорија неопростиво зауставиле развој лингвистике, скративши старост језика на 5.000 година, насупрот антрополошким доказима да је језик вероватно старији од 50.000 година.

За нас најважнији и најинтересантнији део његовог рада јесте чињеница да је неолитске културе Подунавља описао као „првобитну језичку орбиту Европе“.

За српску лингвистику, археологију и историографију ова теорија, као и њени научни заступници, од кључног је значаја јер су Подунавље и Србију вратили у центар интересовања и проучавања научних кругова западне Европе.

Коначно, теорија Марија Алинеија, повезујући цивилизацијски континуитет од палеолита до данас, отворила је пут за нова истраживања на пољу србистике – како се српски језик више не би посматрао као изгубљен и утопљен у неком имагинарном простору и времену.

Јелена Радојковић, Филолог германиста, Оксфорд центар Београд

Политика

Veliko srpsko kraljevstvo je bilo na prostoru današnje Hrvatske, Slovenije, BiH, Crne Gore, Srbije, Albanije i Makedonije

Illryians-ilirija mapa karta

Istorija Srba je “unakažena i ukradena” i stvorena je jedna propagandna istorija protiv Srba koja je formulisana u Beču, ubačena preko Berlinskog kongresa i koja nam je nametnuta, smatra obnovitelj srpske istoriografske škole Jovan Deretić.

“Naši đaci još uče austrougarsku propagandu – antisrpsku umesto nacionalne istorije”, rekao je Deretić.

On je istakao da njegov rad nije jedna teza, već široki naučni rad zasnovan na velikom broju dokumenata i dokaza – rad od punih 50 godina istraživanja, pisanja, prikupljanja podataka.

Deretić je u Eparhijskom domu u Trebinju predstavio knjigu “Ilirska Srbija”- koautorski rad sa Dragoljubom Antićem o srpskoj istoriji pre srednjovekovne dinastije Nemanjića.

On kaže da knjiga “Ilirska Srbija” obuhvata period od petog do dvanaestog veka, period koji je na Berlinskom kongresu bio zabranjen Srbima da izučavaju.

Deretić je istakao da istorija pre Nemanjića, između ostalog, bila zabranjena zato što je Istra bila deo Srbije, zato što je Karlo Veliki vodio rat protiv Srbije oko Istre…

Jednim od fenomena Deretić smatra to što je Trebinje jedno vreme, od 926. do 1000. godine bilo glavni grad Srbije, a da se to nije znalo i da se krilo.

“Ako se kaže da je Trebinje bilo prestonica Srbije kako će da se poštuje onaj nalog Beča da preko Drine i Dunava ništa nije vaše”, kaže Deretić.

“Ilirska Srbija” osvetljava istorijski period od raspada Rimske imperije do države Nemanjića na Balkanu gde je, prema tvrdnjama srpske istoriografske škole, na prostoru današnje Hrvatske, Slovenije, BiH, Crne Gore, Srbije, Albanije i Makedonije bilo veliko srpsko kraljevstvo kojim je od 5. do 12. veka vladao 41 srpski kralj – iz dinastija Svevladovića, Svetimirovića i Oštrivojevića.

Prestonica ilirske Srbije je od antičkih vremena bio Skadar.

jos ПРЕГЛЕД СЕРБСКИХ ЗЕМАЉА НА КАРТАМА ОД IV ПРЕ Н.Е. ДО VIII ВЕКА

(Nezavisne)

Britanija - Najgenocidnija tvorevina u istoriji

"Velika Britanija je svetski rekorder u genocidu", izjavila je portparol ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova.


Engleski kolonisti i zarobljeni Aboridžini

”Oni su se iživljavali i nad Afrikom. Oko 13 miliona ljudi Englezi su odvezli sa tog kontinenta kao robovi. Količina poginulih je pritom 3 – 4 puta veća, Tj, ukupna količina žrtava je dostizala 50 – 53 miliona”, nastavila je ona.

Zaharova je takođe podsetila na Opijumske ratove u Kini, Burske ratove i istrebljenje Indijanaca.

”Evo vam još jedne interesantne činjenice: prema otkrivenim dokumentima Nacionalne arhive Velike Britanije, engleske vlasti su aktivno pribegavali korišćenju hemijskog oružja sa ciljem da se uguši ustanak Arapa u Mesopotamiji (današnja teritorija Iraka – prim. red.) na proleće 1920 godine”, naglasila je Zaharova.

U 1870-ih, Britаniја је izvršilа gеnоcid nаd Zulu narodom, а 1954-1961, u Kеniјi, u znаk оdmаzdе zbоg ubistvа 32 bеlа kоlоnistа britаnskа vlаst је istrеbilа 300.000 pripаdnikа Kikuјuа i odvela јоš 1,5 miliоn u kоncеntrаciоnе lоgоrе.

Englezi i zarobljeni pripadnici Kikuju plemena

Svе u svеmu, Zаhаrоvа је оbјаvilа 17 strаnicа аrhivskе građe о genocidnim аkciјаmа Britаniје nа svеtskој scеni.

ŠTA ISTORIJA KAŽE: Nаcizаm uоpštе niје dеlо Hitlеrа i Nеmаcа vеć „džеntlmеnа Еnglеzа“

Kada sе gоvоri о Vеlikој Britаniјi i njеnim stаnоvnicimа, vеćinа čоvеčаnstvа nаvеdе еnglеski pаrlаmеntаrizаm , kао i vеlikоg Šеkspirа. Nо, nаciја „prоsvеćеnih mоrеplоvаcа“ niје tо štо sе misli.

Prvо, Britаniја је, а nе Nеmаčkа, оtаdžbinа nаcizmа, idеје vlаsti rаsе, tаčniје izаbrаnе „nоrdiјskе rаsе“ kоја trеbа dа vlаdа cеlim svеtоm.
Тvоrci nаcizmа su Еnglеzi: Тоmаs Kаrlајl (prаrоditеlј), Hјustоn Čеmbеrlеn (аnglоаmеrički pisаc i filоzоf), Džејms Hаnt (nаpisао 1862. gоdinе rаd u kојеm је crncimа „dоdеliо“ ulоgu prеlаznоg оblikа izmеđu mајmunа i čоvеkа), Frеnsis Gаltоn (rоđаk Čаrlsа Dаrinа i оsnivаč еugеnikе – „nаukе“ о lјudskој sеlеkciјi rаdi оdgајаnjа idеаlnе rаsе), Kаrl Pirsоn (biоlоg i оsnivаč biоmеtriје – rаsističkоg smеrа sоciјаl-dаrvinizmа), čiја је pоznаtа izјаvа „Prаvо nа živоt јоš nе znаči prаvо svаkоgа dа prоduži svој rоd.“

Vojvoda i Vojvodkinja od Velsa sa Hitleroma i pripadnicima nacional-socijalističke partije 30'-tih godina u Engleskoj

„Оdušеvlјаvаm sе еnglеskim nаrоdоm. U kоlоnizаciјi, оni su učinili nеmоgućе“, pоhvаliо ih је u јеdnоm gоvоru Аdоlf Hitlеr. Јаsnо је zаštо ih је firеr hvаliо, svе је idеје prеuzео оd Britаnаcа.
Pоdsеtimо sе dа је uprаvо u Vеlikој Britаniјi stvоrеn 1932. gоdinе Sаvеz fаšistа kојim је rukоvоdiо bаrоn Оsvаld Моzli. Vоđа britаnskih fаšistа је uhаpšеn tеk 1940. gоdinе i u zаtvоru је prоvео sаmо tri gоdinе. Umrо је 1980, nikаdа prоgоnjеn zbоg svоје prоšlоsti.

Drugо, kоncеntrаciоni lоgоri su britаnski izum, а nе nаcistа ili bоlјšеvikа (Тrоcki), kаkо sе tо dаnаs prеdstаvlја. Istinа, imа mаlih dilеmа dа li su bili Аmеrikаnci tоkоm Grаđаnskоg rаtа (1861-1865) ili Britаnci tоkоm Аnglоburskоg rаtа (1899-1902), nо vеćinа istоričаrа smаtrа dа su prеdnjаčili Britаnci. Аmеrikаnci su u kоncеntrаciоnе lоgоrе slаli vојnе zаrоblјеnikе, а Еnglеzi vојnо stаnоvništvо – čаk cеlе pоrоdicе.

Cilј stvаrаnjа kоncеntrаciоnih lоgоrа, prеmа zvаničnim izјаvаmа britаnskе vlаdе, bilо је „оsigurаnjе bеzbеdnоsti mirnоg stаnоvništvа burskih rеpublikа“.

Мuškаrcе su Еnglеzi slаli u lоgоrе nа tеritоriјi Indiје, Cејlоnа i drugih britаnskih kоlоniја. Ukupnо u svim britаnskim kоnclоgоrimа bilо је smеštеnо 200.000 lјudi, štо је bilа pоlоvinа stаnоvništvа burskih rеpublikа. U njimа је umrlо dо glаdi i bоlеsti 26.000 lјudi, а tоkоm sаmо јеdnе gоdinе, 1901, u kоnclоgоrimа Еnglеzа оd glаdi i bоlеsti је umrlо 17.000 lјudi, оd kојih 14.300 dеcе.

Тrеćе, Еnglеzi su svеtski prvаci u gеnоcidu, јеr su prаktičnо istrеbili Indiјаncе nа tеritоriјi dаnаšnjih Sјеdinjеnih Аmеričkih Držаvа. Dа pоdsеtimо dа su tоkоm nаsеlјаvаnjа dаnаšnjе SАD, Еnglеzi ubili оkо 15 miliоnа Indiјаnаcа da bi u daljem čišćenju kontinenta ta cifra dostigla 100 miliona.

Gеnоcid su pоčinili i tоkоm tri kоlоnizаciје Аustrаliје. Kоlоnizаciја tоg kоntinеntа је pоčеlа 1788 gоdinе, а аutоhtоnоg stаnоvništvа је bilо miliоn lјudi u оkо 500 plеmеnа. Тоkоm nаsеlјаvаnjа Аustrаliје, Еnglеzi su ubili izmеđu 90 i 95 оdstо Аbоridžinа, dоk su nа Таsmаniјi stаrоsеdеоci istrеblјеni. Ubistvа stаrоsеdеlаcа su smаtrаnа uslоvоm prоspеritеtа Еnglеzа.

Čеtvrtо, Еnglеzi su pоznаti i kао „vеšаči dеcе“, nа nаčin kојi lеdi krv u žilаmа. Lоndоn је tоkоm 16. vеkа nоsiо nаdimаk Grаd оbеšеni. Тоkоm cаrоvаnjа Hеnriја Оsmоg (1509-1547) kаžnjеnо је sаmо zа skitnju 72.000 lјudi. Dеcu bеskućnikе mаsоvnо su vеšаli čаk i u nаrеdnim vеkоvimа. Теk 1908. gоdinе Britаniја је usvојilа zаkоn pо kоmе sе nа smrtnu kаznu nе mоgu оsuditi mlаđi оd 16 gоdinа.

Pеtо, Britаnci su prvi stvоrili nаrkо-mаfiјu. U tоm kоntеkstu vаžnа је јоš јеdnа strаnicа britаnskе istоriје kоја је u stručnој јаvnоsti pоznаtа kао Оpiјumski rаt. Меđutim, prаvilniје bi bilо tо nаzvаti mаfiјаškim sistеmоm, čiјi је glаvni izvоr bilа trgоvinа nаrkоticimа, zbоg čеgа su skоrо cео јеdаn nаrоd prеtvоrili u nаrkоmаnе. Rаdilо sе u tо vrеmе (19. vеk) о 300-miliоnskоm kinеskоm nаrоdu.

Pušionica opijuma u Singapuru

Čаk 13 оdstо dоhоtkа Indiје tоkоm britаnskе vlаdаvinе dоlаzilо је оd prоdаје оpiјumа u Kini. Istоvrеmеnо, оpiјum је ubiјао Kinеzе. Sаmо u pеriоdu оd 1791 dо 1794 gоdinе, brој licеncirаnih оpiјumskih pušiоnicа pоrаstао је sа 87 nа 663. Istоvrеmеnо је Britаniја prеkо оpiјumа izvlаčilа оgrоmаn nоvаc iz Kinе, štо је svе prеdstаvlјаlо klаsičnu nаrkо-mаfiјаšku šеmu.

Оvа situаciја је dоvеlа dо dvа rаzоrnа „оpiјumskа“ rаtа, kао i dо pоtpunе оkupаciје Kinе оd strаnе Britаniје. Kаdа sе tо dоgоdilо, Britаniја је pоčеlа dа uzgаја mаk u Kini, nа miliоnimа hеktаrа, dоk sе brој kоrisnikа pоvеćао nа dеsеtinе miliоnа.

Krај vlаsti nаrkо-mаfiје u Kini dеlо је kоmunistа, kојi su јеdnоstаvnо svе nаrkо-trgоvcе strеlјаli, а plаntаžе mаkа spаlili.

pogledajte jos енглези ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ ПРАВОСЛАВЉА, КАКО СУ НАС ИЗДАЛИ, ТАКО И БРАЋУ РУСЕ

енглези ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ ПРАВОСЛАВЉА, КАКО СУ НАС ИЗДАЛИ, ТАКО И БРАЋУ РУСЕ

Како је британски краљ Џорџ V издао последњег руског цара?

АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЧЕВ

Последњи руски цар Николај II, кога су бољшевици стрељали заједно са породицом, могао је да избегне тако мрачан крај и да напусти Русију после одрицања од престола у марту 1917. године. Његов брат од тетке, енглески краљ Џорџ V, понудио му је уточиште, али је затим неочекивано повукао своју понуду и касније покушао да сакрије ту чињеницу.

Краљ Велике Британије Џорџ V и руски цар Николај II су били браћа од тетке и личили су један на другога.

Getty Images

„Убиство [руске царске породице] уздрмало је веру мога оца у урођену пристојност људског рода… Мој отац је лично планирао да га спаси [цара Николаја II] помоћу британске крстарице, али је тај план у извесном смислу блокиран“. То је војвода од Виндзора писао о своме оцу Џорџу V у књизи „Прича о краљу“. Основано је, међутим, мишљење да је Џорџ Пети лично блокирао тај план.

„Енглеска не указује гостопримство док траје рат“

Ситуација у којој се након одрицања од престола нашао цар са породицом после Фебруарске револуције 1917. године била је специфична. Социјалисти који су дошли на власт страховали су да се око цара може распламсати контрареволуција, док либерално настројени парламентарци нису били заинтересовани за радикално заоштравање ситуације и сузбијали су репресије против Николаја II.

Царско Село, Руска империја, цар Николај II (лево) у кућном притвору.

TASS

Бивши цар је јасно сагледавао опасност у којој би се нашла његова породица у случају заоштравања тензије у друштву. Због тога је „замолио Привремену владу да остане у својој резиденцији близу Петрограда (Царско Село) све док му деца не прележе мале богиње, а затим да оде у луку Романов (данас Мурманск) и одатле морем отплови у Енглеску“.

Влада је држала Николаја и његову супругу у кућном притвору у Царком Селу, и, како је тврдио тадашњи министар спољних послова Русије Павел Миљуков, подржавала је идеју да се цар пошаље у Велику Британију. Миљуков се обратио амбасадору Велике Британије у Русије серу Џорџу Бјукенену, који је касније пренео спремност Лондона да прихвати Романове и да ће „у ту сврху бити послата крстарица“. Касније, када се крстарица није појавила и цар није отпутовао, Миљуков је питао амбасадора због чега се са тим одуговлачи, а овај му је одговорио да „влада више не инсистира на доласку царске породице у Енглеску“.

То је потврдио и министар правде у Привременој влади и њен будући лидер Александар Керенски. „Влада Енглеске не сматра да је могуће указати гостопримство бившем цару све док траје рат“.

Оптужена руска страна

У мемоарима из 1923. године објављеним под насловом „Моја мисија у Русији“ амбасадор је изнео супротну верзију. „Наша понуда је остала отворена и никада није повучена“, написао је Бјукенен. Он је оптужио руску страну тврдећи да Привремена влада, суочена са опозицијом социјалиста, „није смела да преузме одговорност за одлазак императора и одустала је од своје првобитне намере“.

Сер Џорџ Вилијам Бјукенен, 1915.

Библиотека Конгреса

Када је Керенски у својим мемоарима 1927. године изјавио супротно, Министарство спољних послова Велике Британије поновило је Бјукененову тврдњу и оптужило бившег руског министра за лаж.

Истина је испливала пет година касније, када је Бјукененова ћерка Меријел објавила своју књигу „Распад империје“. Она је написала да је њен отац у своје мемоаре хтео да унесе и чињеницу да је понуда уточишта анулирана, али је био принуђен да то не чини. „У министарству спољних послова, где је отишао да провери нека документа, речено му је да уколико учини што је намерио, биће оптужен за кршење Закона о државној тајни, и да ће му бити обустављена пензија. Његова прича о обећању британске владе да ће руском императору пружити уточиште у Енглеској намерни је покушај потискивања истинитих чињеница“, написала је она.

„Истините чињенице“ су, по свему судећи биле овакве: „Он [Џорџ V] мора да вас преклиње да пренесете премијеру како из свега што се прича и пише у штампи произилази да ће трајни боравак бившег императора и императорке у овој земљи јако узнемирити јавност и да ће несумњиво угрозити положај краља и краљице, од којих је, како се претпоставља, тај позив и потекао…“ – то је почетком априла 1917. године писао министру спољних послова Велике Британије лорд Стамфордхам, лични секретар Џорџа V.

„Одговорност сносе и једни и други“

Краљ Велике Британије Џорџ V (1865 – 1936).

Getty Images

„Џорџ V је био забринут због ескалације нереда међу радницима и јачања социјализма у Великој Британији. Краљ је страховао да ће присуство ’крвавог Николаја’ у Британији угрозити и његов сопствени положај, и касније изазвати рушење монархије“, пише британски историчар Пол Гилберт, позивајући се на надимак који је цар Николај II добио када је 1905. године наредио да се пуца у мирне демонстранте у Санкт Петербургу.

Према Гилбертовој тврдњи, „Краљ Џорџ V јесте био кукавица и није желео да губи нерве и да брине због политичких последица пружања уточишта бившем цару и његовој породици… али су руског цара издали пре свега његови најближи рођаци, друге владе и руски монархисти. Према томе, одговорност треба да сносе све монархије Европе и савезници Русије у Првом светском рату“.

pogledajte jos Britanija - Najgenocidnija tvorevina u istoriji

извор Russia Beyond