TEME

субота, 30. јануар 2021.

BIVŠI AGENT CIA: Dobili smo milione da razbijemo Jugoslaviju, Srebrenica je inscenirana!

robert-baer-bivsi-agent-cia-foto-youtube-pt-1458919192-872191 — FOTO: PRINTSCREEN

Nekadašnji agent američke tajne službe CIA Robert Baer tvrdi da su on i grupa američkih agenata s kojima je radio devedesetih godina imali na raspolaganju milione dolara budžeta za razbijanje Jugoslavije!

Autor knjige „Tajne Bele kuće“ otkrio je na promociji u Kvebeku, u Kanadi, da su od CIA dobili naglog da šireći mržnju izazovu raspad Jugoslavije. Baer je inače bio jedan od vodećih obaveštajaca CIA polovinom devedesetih…

– Dobio sam instrukcije da je Slovenija spremna da proglasi nezavisnost. Dat nam je novac, nekoliko miliona dolara, da finansiramo razne nevladine organizacije, opoziciju, ali i političare koji su raspirivali mržnju – posvedočio je Baer koji nije bio ko god u CIA već iskusni obaveštajac koji je u „Firmi“ radio 21 godinu, a praksu sticao u Madrasu i Nju Delhiju, Bejrutu, Kartumu, Parizu, Dušanbeu, Maroku, Jugoslaviji i delu Iraka u kojem žive Kurdi.

Po jednoj od njegovih knjiga snimljen je i holivudski film Sirijana, u kojem ga je glumio Džordž Kluni, koji je za tu ulogu dobio i Oskara. Baer je po okončanju obaveštajne karijere radio i za ugledne časopise poput Veniti fera, Vol strit žurnala, Vašington posta, ali i za internet izdanje magazina Tajm. Pre desetak godina Baer je jednom novinaru otkrio kako se CIA ophodi prema osumnjičenima za terorizam:

Ako želiš da ga ozbiljno ispitaju, pošalji ga u Jordan, ako želiš da ga muče, pošalji ga u Siriju, a ako želiš da iščezne s lica zemlje, pošalji ga u Egipat. Kada je okončao karijeru u CIA, agencija ga je odlikovala medaljom, a kad je reč o angažmanu u Jugoslaviji rekao je sledeće:

– Došao sam helikopterom sa još tri agenta. Sleteli smo u Sarajevo 12. januara 1991. Naš posao bio je da držimo na oku navodne srpske teroriste za koje smo očekivali da napadnu Sarajevo, a koji su delovali u okviru grupe koja je želela da izvede niz bombaških napada kao odgovor na namere vlasti BiH da izađu iz SFRJ.

Međutim, naš štab nas je slagao! Takva srpska grupa nije ni postojala, ni grupa, ni teroristi! Naš zadatak bio je da dižemo paniku među bosanskim političarima…da im napunimo glavu idejom da će Srbi napasti. Baer dodaje i da je cilj antisrpske propagande bio da se republike zavade i odvoje od Jugoslavije kao i da se nađe žrtveno jagnje koje će biti okrivljeno i odgovorno za rat i nasilje. Srbija je izabrana jer je bila naslednica Jugoslavije. Operacija razbijanja Jugoslavije zvala se „Istina“, mada je bila sve drugo…

КАКО СЕ ЛАЖИРА ИСТОРИЈА: Краљ Стефан Твртко Први Котроманић Бошњак!?

БосанскохерцеговачкимуслиманиспремајуседаусредСарајеваподигнуспоменикједномхришћанскомвладару, краљуСтефануТвртку I Котроманићу, којијекраљевскодостојанстводобиопообредукрунисањасрпскихвладараиздинастијеНемањића. Највећем средњовековном босанском владару, на Митровдан, 16. октобра по старом јулијанском, или 8. новембра по новом грегоријанском календару 1377. године, краљевску круну на главу ставио је милешевски Митрополит, архијереј Српске цркве.

Крунисање је обављено у тада најзначајнијој српској светињи над моштима Светога Саве. Краљ је тада добио „сугуби венац“, двоструку круну, српску и босанску. Чином крунисања нови краљ постао је, у неку руку, и свештено лице Српске цркве. Први краљ из династије Котроманића, позивајући се на немањићко порекло, свом имену тада је додао и име Стефан, јер то име носили су сви владари из династије Немањића. Од тог Митровдана титула краља Стефана Твртка гласила је „по милости Божијој краљ Србљем, Босни и Поморју и Западним странама“.

УПОТРЕБА ВЛАДАРА

Није први пут да се због дневнополитичких потреба покрећу сени и дира у прах краља Стефана Твртка I Котроманића, да се преиспитује и мења његово народносно порекло, да се преиспитује и мења хришћанска вера коју је исповедао, да се, после прећуткивања давно утврђених чињеница, измишљају докази којима се тражи упориште у средњовековној босанској историји за право на владавину Босном и Херцеговином.

Такве кораке предузимала је и Аустроугарска. Манипулације историјским чињеницама, чини нам се, биле су повод и академику Николи Радојчићу да се позабави крунисањем краља Стефана Твртка I, да на основу црквеног обреда крунисања обављеног 1377. године у Милешеви одреди име народа из којега је овај владар поникао и којем је припадао и веру коју је исповедао. Резултате истраживања, обављеног на основу обимне грађе на славеносрпском, грчком, латинском и још неким светским језицима, објавио је у раду „Обред крунисања босанскога краља Твртка I, прилог историји крунисања српских владара у средњем веку“ који је 1948. године објавила Српска академија наука. Драгоцени рад академика Николе Радојчића, као рефлектор, осветљава шта се у Милешеви збивало на Митровдан пре 636 година.

УСИЈАНА ПРИЧА И ПРЕСЕДАН

У опширној и поприлично усијаној причи којом се међу босанскохерцеговачким муслиманима ствара политичко расположење за подизање споменика „Твртку I краљу Босне“ нема ни помена о томе да је највећи средњовековни босански владар крунисан у Милешеви, да га је крунисао Митрополит Српске цркве, да је своме краљевском имену додао српско владарско име Стефан, и да је у његовој краљевској титули на првом месту стајало „краљ Србије“. Из историјске магле коју су стварали нови експерти за историју Балкана и Србије а које је ангажовао Хашки трибунал, у новој историјској верзији стари босански краљ требало би да искочи из давнине и да се испрси на главном сарајевском тргу као муслимански ратник из последњег верско-грађанског рата 1992 – 1995 године, са истуреним штитом-амблемом који је красио ратне заставе Армије Босне и Херцеговине чији је врховни командант био Алија Изетбеговић. Није то више средњовековни краљ, него нови, модерни муслимански командант, шехит који муслиманске војнике позива у бој, на жртву.

Ова муслиманска прича о краљу Стефану Твртку I само је једна епизода из новог тумачења српске историје коју је, на суђењима Србима, зацртао Хашки трибунал. Мишљења бројних европских експерата, уз подршку неких страних амбасада западних земаља у Сарајеву и Београду, сада се примењују у пракси. Тако је, по мери западних историографа, успостављен нови преседан: писци српске историје не треба да користе методологију којом се користе писци немачке, француске, италијанске, или, рецимо, енглеске националне историје, не треба да се служе научним чињеницама како је то чињено до сада: у српској историји догодило се оно што напишу нови историчари, по захтевима својих политичких налогодаваца.

Тако је и нова нација, Бошњаци, настала после последњих верско-грађанских ратова, добила прилику да конструише националну историју. Новим муслиманским историчарима, по рецептима Хашког трибунала, дато је зелено светло да могу да мењају, преправљају, дотерују средњовековну босанску прошлост, да је прилагођавају дневнополитичким потребама, а да при томе не штеде ни краља Стефана Твртка I. Служећи се праксом Хашког трибунала, неки муслимански историографи последњих деценија, „јашући“ на богумилској причи, направили су од краља Стефана Твртка I богумила. Богумилство је, према њима, поједностављено речено, вера која је по свом учењу била ближа исламу него хришћанству, па је, према томе, краљ Стефан Твртко I био више муслиман него хришћанин, по чему би се, у неку руку, могло прихватити да је он био некакав родоначелник босанскохерцеговачких муслимана, Бошњака, зачетник босанске муслиманске државности, коју је у последњем верско-грађанском рату отелотворио Алија Изетбеговић.

При томе се муслимански историчари не осврћу на добро познате чињенице да је војска чији је, да се изразимо данашњим речником, врховни командант био краљ Стефан Твртко I, жестоко ратовала против муслимана, Турака. Његов војвода Влатко Вуковић је августа 1388. године код Билеће до ногу потукао један снажан одред турске војске, предвођен војсковођом Лалом-Шахином. Ова победа препоручила је војводу Влатка Вуковића (у народној песми познатог као Владета војвода) док је краљ Твртко био заузет освајањем далматинских градова, да буде постављен за главнокомандујућег босанског одреда који је на Видовдан 1389. године учествовао у Косовској бици са кнезом Лазаром. Јер је тада краљ Твртко, као потомак Немањића, бранио „земље родитеља и прародитеља својих“. Влатко Вуковић је у Косовској бици командовао левим српским крилом.

ИЗВОР: Печат

Чија је Босна? Чији је Твртко? Чији су љиљани? Када почну историју да ти краду, брани се историјским изворима

Краља Твртка својатају сва три народа у Босни и Херцеговини, користе га у дневнополитичким препуцавањима, дижу му споменике. Међутим, колико ти народи знају или желе да знају о Твртку?

Сва три народа, по њиховој истој етничкој припадности, имају право да се поносе на краља Стефана Твртка I Котроманића. Међутим, оно што је у Босни било некад, један народ, један језик и једно писмо, данас више не постоји. Три народа се сад позивају на Твртка, на три језика пјевају о Твртку, на два писма пишу о њему, а Он безбрижно спава, не обазирући се на то.

Твртко је своју власт започео као бан средњовијековне Босне. Бановао је од 1353-1377. године. Преко своје баке Јелисавете, кћерке краља Драгутина, био је у сродству са Немањићима. Послије смрти цара Уроша Нејаког, истакао је своје претензије на владарска права Немањића. Подржан од домаће властеле то је и остварио.

Највећи „бошњачки краљ“ крунисан на гробу Св. Саве

Године 1377. у манастиру Милешева крунисан је за краља. Његова краљевска титула је гласила „краљ Срба, Босне, Приморја и Хумске земље“. Додаје себи и име Стефан. То име носили су сви владари из династије Немањић, а и неки српски владари прије њих.

Његови поданици, као што је знатно прије њега истицао и бан Матија Нинослав, а што потврђују и папске и дубровачке повеље, били су Срби. То видимо, како по његовој титули, тако и по другим повељама насталим у средњовијековној босанској држави. Те повеље су писане на српском језику и на ћирилици, како једном приликом истиче његов претходник бан Стефан II Котроманић.

Међутим, историографије друга два народа у БиХ, не признају ове чињенице, и за узврат нуде своје теорије. Тако Хрвати кажу да је Твртко, Хрват по поријеклу, да је говорио хрватским језиком, и да је писао на „хрватској ћирилици“.

Народ са девет имена, данас познати као Бошњаци, тврде да је Тврко био Бошњак, да је говорио босанским језиком и писао посебним босанским писмом – босанчицом.

Српска нотарска канцеларија у средњовијековном Дубровнику

Без улажења у дубљу анализу, ове би теорије могли оповргнути чињеницом, да у средњовијековном Дубровнику, нису постојале хрватска или босанско-бошњачка нотарска канцеларија, док је српска битисала како у средњем вијеку, тако и у периоду османске окупшације ових крајева. Ово је битно, јер је та нотарска канцеларија на српском језику, вршили преписку, како са државом Немањића, тако и са државом Котроманића.

Један од српских писара из Дубровника, године 1364. потписује се као „Нико Бијељић, дијак српски“. Затим године 1447. кнез и судија дубровачки „рекоше Никши Звездићу дијку српском, да упише све по реду“.

Краљ Твртко, као и краљеви послије њега и њихова властела, са Дубровником је вршила преписку углавном на ћирилици, а за ћириличне исправе била је задужена српска канцеларија у Дубровнику.

Да су се којим случајем језик и писмо у босанској средњовјековној држави, разликовало од писма и језика Срба, Дубровник би морао да уведе и канцеларију за тобожњу босанчицу и босански језик, поготово онда када је босанска држава ојачала за вријеме краља Твртка.

Нека ово имају на уму они, који Твртку подигоше споменик, на којем се налази натпис исписан писмом оних, који су на „босанске патарене“ дизали крсташке ратове!

Што је најзанимљивије, они који су благосиљали крсташке походе по средњовјековној босанској држави, знали су на кога иду. Тако нпр. римски папа 1450. године, пише дубровачком калуђеру Ивану о римокатоличкој цркви у Босни и каже, да је у писму тог дубровачког калуђера писало да „у провинцији Босни т.ј. Србији (in provincia Bosnae sive Serviae)“ има мало људи, који тамошње становнике уче вјери.

Они су прије толико вијекова знали, ови данас не знају, зато смишљају пјесмице, као ону „Ја сам Бошњак, вјера ми је ислам, језик босански…“ Питамо се да ли би Твртко цупкао или шизио уз ову пјесму?

Нека на ово питање одговори ко како хоће, а Твртка, односно његове повеље, питаћемо за Бошњаке?

За Твртка, Босна једнака као и Усора

У повељи упућеној кнезу Павлу Вукославићу, 1367. године, Твртко као свједоке спомиње „од Босне – казнац Санко с браћом, војвода Пурћа с браћом, …- од Усоре – казнац Степоје с браћом, војвода Твртко с браћом, …“

Видимо да се разликују свједоци по територијама, из чега произлази да је Босна само једна од територија којом Твртко влада. На основу тога, спомен Бошњана или добрих Бошњана односио би се на људе из области Босна. Ово потврђује Твртков претходник, бан Стефан II Котроманић. Он у повељи из 1351. године, упућене кнезу Вуку и Павлу Вукославићу, спомиње да су свједоци „добри Бошњани и Усорани“.

Дакле, видимо да је ријеч о регионалним називима, пре свега за властелу, а тиме и становништво тих области. Наравно, властела Босне или добри Бошњани, као и територија Босна, заузимали су централно мјесто средњовјековне босанске државе, па су се више истицали. На крају крајева, сама владарска породица Котроманић поријеклом је из Босне, односно то је њена матична територија.

Зашто нема Хрвата у средњовијековној Босни?

Што се тиче Хрвата, њих не можемо нигдје наћи у средњовјековним босанским повељама. Наилазимо на помен мањих оаза Дубровчана или Саса у средњовјековној босанској држави, али Хрватима ни трага ни гласа.

За нас је ствар логична, јер граница између Срба и Хрвата у средњем вијеку била је на ријеци Цетини. Они су припадали латинској култури и римокатоличкој цркви, ван ћирило-методијеве културе и богослужења.

Чак у првој половини XVI вијека, словеначку путописац Бенедик Курипешић, пролазећи кроз босанско-херцеговачке крајеве, каже да Хрвати упадају и пљачкају ову територију. О Хрватима у Босни и Херцеговини, у Курипешићевом путопису ни трага ни гласа.

Чак ни мајке неких римокатолика у БиХ, нису знали да су родиле Хрвате. Тако имамо примјер писца Анте Алуповића, управника хрватске асоцијације „Напредак“ из Сарајева. Он је причао, да га је његова рођена мајка питала, каква је то нова вјера „Хрвати“. Иначе, Хрватско културно друштво Напредак, основано је 1902. године.

Ипак, ово много не брине хрватске просвјетне и културне раднике. Хрватски научници присвајају све, од латинских споменика у приморју, старих српских православних храмова у Херцеговини, стећака, па до штокавице и ћирилице. Тако су Хрвати једини народ који „има“ три језика: штокавицу, чакавицу и кајкавицу; три писма: латиницу, глагољицу и ћирилицу.

У вези Твртка, све се изокреће и присваја, па тако и сам обред и мјесто његовог крунисања. Хрвати и Бошњаци се слажу око мјеста гдје је крунисан, то су по њима Миле код Високог. Међутим, не слажу се о вјерском обреду Твртковог крунисања. Хрвати тврде, да се Твртко крунисао по римокатоличком обреду, док Бошњаци тврде да је био вјеран цркви босанској и њеном епископу, диду цркве босанске, те да га је он крунисао.

Историјским изворима, против дневнополитичких лажи

Као што смо рекли на почетку текста, против отимачине треба се борити непобитним доказима, односно историјским изворима.

Краљ Стефан Твртко, послије свога крунисања круном Немањића, помиње у повељи Дубровчанима 1377. године, да је отишао у „српску земљу“ и „утврдио престо родитеља својих“ и тамо био „венчан од бога дарованим венцем краљевства прародитеља својих“.

Сам Твртко каже гдје је крунисан!

Неки су спремни да тврде, како Твртко Немањиће назива својим прародитељима и то само фигуративно, а не родитељима, што значи да он не сматра себе Србином. Ову бесмислицу оповргавају многе друге повеље српских владара и великаша, а међу њима су и повеље цара Душана.

Тако Силни, у својим повељама помиње родитеље и прародитеље „царства ми“. На крају, да Твртко себе не сматра Србином, у својој титули на прво мјесто ставио би Босну или Бошњане, а не Србље. То би исто било, као кад би Грци за Душана тврдили да је Грк, јер је на другом мјесту у својој титули стављао Грке, односно крунисан је у Скопљу за цара Срба и Грка

Православно крунисање и Мавро Орбини

Православни карактер Твртковог крунисања, поред самог мјеста крунисања „српска земља“, или прецизније како доноси Мавро Орбини, манастир Милешева, открива увод Тврткове повеље Дубровчанима. Твртко повељу почиње похвалним словом владици Христу, по угледу на друге српске владаре. Дакле, обред крунисања како говори сама повеља краља Твртка био је православан, и никако другачије.

Што се тиче списа Мавра Орбинија „Краљевство Словена“, у којем он указује на мјесту Твртковог крунисања, има оних који то сматрају нетачним, јер Орбини за Милешеву каже да је митрополија, а она то у вријеме краља Твртка по некима то није била. Међутим, у једној служби Светом Сави она се назива „славном митрополијом“.

Да којим случајем и немамо помен Милешеве као митрополије у вријеме Твртка, то не значи да Орбини лаже. Он једноставно спомиње Милешеву како је зна у вријеме када он живи и пише, а она је тад митрополија. Друго, у Милешеви су се чувале мошти Светога Саве, и тек када је Твртко загосподарио тим подручјима, крунише се за краља. Поставља се питање зашто није раније?

Миле умјесто Милешеве? Пирамида у Високом умјесто повеље?

Неки ипак мисле да се Твртко нешто раније крунисао у Милама само за краља Босне, али онда би требала постојати нека повеља која свједочи о томе, као ова коју ми цитирамо. Иначе, у средњем вијеку када долази нови владар на престо, или када се држава уздиже у владарском рангу, као што се Босна уздигла из ранга бановине у краљевину, владари својим штићеницима и пословним партнерима издају нове повеље, у којима им гарантују њихове повластице.

Такође, знатно послије Твртка, владар Хума, Стефан Вукчић Косача, када је загосподарио облашћу Милешеве крунише се титулом “херцег од Св. Саве“, а његов близак човјек био је милешевски митрополит Давид. Турци, да би умирили Србе и сломили им борбени дух, однијели су мошти Св. Саве 1594. и спалили на Врачару, „ал’ не спали славе, нити помен Саве“.

Немогуће је да гробно мјесто Св. Саве није ништа значио Твртку приликом његовог крунисања, а Херцегу Стефану и Турцима јесте. Такође, Твртко је наследио престо својих прародитеља „господе српске, а Св. Сава је један од њих, и то најуваженији и поштованији.

Камо Тврткова улица у Бањој Луци?

Данас, када се у БиХ сви позивају на Твртка, мало њих се дубље интересује о њему. За једне Твртко је Србин, а то што скоро ништа не знају о њему не представља им проблем.

На Београдском Универзитету, студенти историје знају да не треба превише пажње да обрате на поглавље о средњовјековној босанској држави, професори то ријетко питају на испиту. Нема потребе да уче о тамо неким Босанцима, због којих су им деведесетих уведене санкције.

Студенти у Бањој Луци уче мало више о Твртку, таман толико да могу некога од колега из Сарајева или Мостара, да зезају преко интернет форума. Међутим, нико од њих није се осјетио позваним да покрене акцију изградње споменика краљу Твртку у Бањој Луци, или да бар нека од улица у градовима Републике Српке буде названа „улица краља Стефана Твртка I Котроманића.

Овај приговор аутор упућује поред осталима, и сам себи.

За крај: Твртко својестихно

За друге Твртко је пре свега био римокатолик, па потом краљ Хрвата у Босни, а на крају онај који се служио „хрватском ћирилицом“. Нема везе што данас ту „хрватску ћирилицу“ одваљују са својих јавних установа, анатемишу је на фудбалским стадионима и називају сарадником агресора. Битно је да је прошлост њихова.

Трећи у Твртку виде свог најславнијег краља, доброг Бошњанина, чистокрвног Бошњака, освајача српских територија итд. О њему много пишу, читају, дижу му споменике. Нема везе што су давно престали да се служе писмом, којим је Твртко писао своје повеље.

‘Ајде, опростиће им ваљда њихов краљ што му на споменику исписаше натпис на неком крсташком писму. Само питање је, да ли ће им опростити што заборавише своје поријекло, па га морају рекламирати преко спотова и пјесама популарних музичких жанрова.

Док они смишљају нове пјесмице и компонују нове мелодије, ја остајем вјеран стиховима краља Стефана Твртка I Котроманића:

„пријех благодат од господа бога
и сподобљен бих вјенца и части
и ксифтар царски родитеља својих
господе србске краљева и цара“.

pogledajte jos : КАКО СЕ ЛАЖИРА ИСТОРИЈА: Краљ Стефан Твртко Први Котроманић Бошњак!?

Борис Радаковић

Извор: Фронтал.СРБ

Преузето – СРБИ НА ОКУПУ

POGLEDAJTE PRVI SRPSKI PRAVOSLAVNI CRTANI FILM ZA DECU O RASTKU -SVETOM SAVI (VIDEO)

PRVI SRPSKI PRAVOSLAVNI CRTANI FILM ZA DECU O RASTKU NEMANjIĆU (SVETOM SAVI).
ANIMIRANA PRIČA O PRINCU RASTKU.

Svaka čast veroučitelju Dejanu Jovanoviću koji je podario deci Srbije ovaj obrazovni crtani film, kamo sreće da je više ovakvih obrazovanih crtaća.

Autor, đakon Dejan Jovanović, veroučitelj u OŠ „Bubanjski heroji“ Niš.

srpskaistorija.com

„BOŽE PRAVDE“: DA LI ZNATE PRIČU O POREKLU SRPSKE HIMNE?

Bilo da je čujemo na državnim i vojnim manifestacijama ili na sportskim takmičenjima, uvek se naježimo na prve tonove. Himna Republike Srbije „Bože Pravde“ budi u nama patriotski ponos i želju da što bolje predstavimo našu zemlju. Međutim, da bismo reprezentovali Srbiju kako treba, valjalo bi da je što bolje upoznamo – i osetimo. Samim tim, bitno je da znamo i priču o poreklu naše himne.

BOŽE PRAVDE: Od parodije i pozorišta do Ustava

Priča o srpskoj himni počinje još za vreme kneza Mihaila Obrenovića. On je od ministra prosvete Ljubomira Nenadovića zatražio da se objavi „konkurs“ za pisca nove himne – umesto dotadašnje „Vostani Serbije„. Nije doživeo da vidi ishod – Đura Jakšić nije napisao ništa, stihovi Jovana Jovanovića Zmaja su odbijeni, a Nenadović je optužen za mito. Nakon kneževog ubistva nije se pričalo o novoj himni sve dok, najpre kao knez, Milan Obrenović nije preuzeo vlast. Došao je na vrh države čim je napunio osamnaest godina. U čast njegovog punoletstva upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu, Jovanu Đorđeviću, naručen je pozorišni komad koji je imao za cilj da veliča dinastiju Obrenović.

Tako je nastala pozorišna predstava „Markova sablja“, koja je premijerno izvedena u sklopu proslave kneževog punoletstva. Đorđević je, na kompoziciju Davorina Jenka, napisao i tekst za pesmu „Bože pravde“. No, malo ko zna da je Đorđević stihove napisao podstaknut Zmajevom satiričnom „Jututunskom narodnom himnom“, kao i da je Jenka nadahnula „Carska himna“ Jozefa Hajdna.

Foto: Wikipedia

Tog 11. avgusta 1872. godine u beogradskom Narodnom pozorištu, na samom kraju premijerne predstave izašli su glumački likovi – Marko Kraljević i Vila Ravijojla. Zvanično su najavili hor koji je potom zapevao: “Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas”…

Sve popularnija pesma izvodila se na horskim nastupima, a narod je spontano počinjao da ustaje na prve taktove. Deset godina kasnije Srbija je postala kraljevina, a Milan je odredio da himna postane „Bože pravde“.

Svako je po malo menjao tekst

Za vreme vlasti Milana Obrenovića, pevalo se „knez Milana Bože spasi“, pa je to promenjeno uspostavljanjem Milana za kralja.

Himnu nisu menjali ni Karađorđevići – mada nije da nisu hteli. Kralj Petar Prvi je raspisao konkurs, ali nijedan predlog nije bio adekvatan, pa je promenio tekst postojeće himne. Ubacio je svoje ime, te se tada pevalo – “Kralja Petra, Bože, hrani | Moli ti se srpski rod“. Isti stih prepevan je i tokom vladavine kralja Aleksandra Prvog.

Potom je došla Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Himna je bila sastavljena iz tri dela – srpske „Bože Pravde“ i stihovima iz hrvatske “Lijepa naša” i slovenačke “Naprej, zastava slave”.

Srbija je sve do 2006. godine čekala da joj se vrati njena slavna himna. Ipak, i tada nije usvojen originalni tekst Jovana Đorđevića. Kralja su zamenile zemlje, krunu – slave, kraljevinu – otadžbina, a Bogu se više ne molimo da nas hrani već – brani.

Čije god ime da se peva u našoj himni – jedno je bitno. Kad god je zapevate, setite se istorije srpskog naroda, svih naših junaka – naročito onih koji su sa tim stihovima na usnama branili našu zemlju. A onda svoje misli usmerite ka današnjim herojima, koji su svuda oko nas. Posvetite te molitve našoj deci i našoj zemlji… Uz ruku na srcu i osmeh na licu.

A Bog će nas braniti!

pridruzite nam se u fb grupi SAKRIVENA ISTORIJA SRBA

DOKUMENTI IZ NЕМАČKIH АRHIVA : Srpski knеz оsnоvао hrvаtsku držаvu u 9. vеku

Bоrnа је sklоpiо sаvеz sа frаnаčkоm držаvоm i sа svојоm vојskоm pоslаt dа uguši ustаnаk Ljudеvitа Pоsаvskоg. Spоsоbni knеz Bоrnа ubrzо pоstаје gоspоdаr u primоrskој Hrvаtskој.

Gоdinе 818, prе izbiјаnjа ustаnkа, оn је kоd Ајnhаrdа zаpisаn sаmо kао knеz Guduščаnа i Тimоčаnа (dux Guduscаnоrum еt Тimоciаnоrum).
Vеć idućе gоdinе, kаd је vоdiо nа Kupi vеliku bitku s Ljudеvitоm, biо је vеć “dux Dаlmаtiæ”.
U trеćој gоdini ustаnkа (821.) Bоrnа pоstаје “dux Dаlmаtiæ аtquе Liburniæ”, dаklе knеz cеlе dаlmаtinskо-hrvаtskе оblаsti.
Nеdаvnim оdustајаnjеm Nеmаčkе оd gеrmаnskо-nоrdiјskе istоriјskе škоlе, nа оsnоvu kоје sе pišu nаši udžbеnici istоriје dužе оd јеdnоg vеkа, оtvаrа sе prоstоr rаznim mаnipulаciјаmа i prеkrајаnju istоriје.
Оvо dеcеniјаmа vеć rаdе pојеdinе držаvе, štо mоžе imаti dаlеkоsеžnе pоslеdicе nа “bаlkаnskо burе bаrutа”.

Kоnstаntin VII Pоrfirоgеnit, vizаntiјski vlаdаr (913-959), čiја је vlаdаvinа sа pоlitičkоg аspеktа bеznаčајnа, nаvоdnо је аutоr spisа ”О uprаvlјаnju držаvоm” (Dе аdministrаndо impеriо) u kојеm је оpisао i mnоgе nаrоdе sа kојimа је vizаntiјskо cаrstvо dоlаzilо u dоdir.

Pоrfirоgеnit је јеdini izvоr tvrdnjе о dоsеlјаvаnju Srbа i Hrvаtа nа Bаlkаnskо pоluоstrvо u VII vеku. Pоrfirоgеnitа su sе slеpо držаli i Vаtikаn i prеdstаvnici gеrmаnskо-nоrdiјskе istоriјskе škоlе.

Nа nаšim prоstоrimа Pоrfirоgеnit је mlаkо оspоrаvаn, nајvišе zbоg činjеnicе dа је u X vеku оpisivао dоgаđаје iz VI i VII vеkа.
Pаdоm zаpаdnе istоriјskе škоlе, prоučаvаnjеm srpskih istоriјskih knjigа prе Bеrlinskоg kоngrеsа, аnаlizоm nајnоviјih nаučnih оtkrićа nа nаšim prоstоrimа u pоdunаvlјu i dеtаlјnоm оbrаdоm dеlа аntičkih istоričаrа, srpski istоričаri mоgu nаpоkоn pоstаviti tеmеlје prаvе srpskе istоriје.
Оvо је pričа о Bоrni, knеzu timоčkо-kučеvskоm kојi sе smаtrа оsnivаčеm Hrvаtskе držаvе

Nајstаriјu vеst о Bоrni nаlаzimо kоd Ајnhаrdа, pоznаtоg lеtоpiscа nа frаnаčkоm dvоru.
Gоdinе 818, bеlеžеći kаkо su dvа slоvеnskа pоslаnstvа stupilа prеd cаrа Ludоvikа žаlеći sе nа Bugаrе, оn u nаstаvku iznоsi dа su tо bili “lеgаti Аbоdritоrum аc Bоrnæ, ducis Guduscаnоrum еt Тimоciаnоrum, qui nupеr а Bulgаrоrum sоciеtаtе dеscivеrаnt еt аd nоstrоs finеs sе cоntulеrаnt” (pоslаnici Brаničеvаcа i Bоrnе, knеzа Guduščаnа i Тimоčаnа, kојi su nеdаvnо iz zајеdnicе s Bugаrimа оtpаli i u nаšе krајеvе prеšli).

Bоrnа, Тimоčаnin, biо је zајеdnički knеz Guduščаnаcа i Тimоčаnа. Guduščаnci su srpskо plеmе tаdа nаstаnjеnо u dоlini Pеkа.
Imе su dоbili pо аntičkоm grаdu Guduscum, dаnаšnjе Kučеvо, čiјi sе slаbо istrаžеni оstаci nаlаzе nеdаlеkо оd dаnаšnjе vаrоšicе Kučеvа, nа suprоtnој strаni Pеkа, pri ušću rеčicе Kučајnе.
Теmеlјi grаđеvinа оvоg grаdа, zidаni оd оpеkе i kаmеnа, prоtеžu sе duž Pеkа dužinоm оd 4 kilоmеtrа. Dаklе, plеmе Guduščаnаcа gеоgrаfski sе nаlаzilо izmеđu Brаničеvаcа i Тimоčаnа.
Bоrnа је sklоpiо sаvеz sа frаnаčkоm držаvоm i sа svојоm vојskоm pоslаt dа uguši ustаnаk Ljudеvitа Pоsаvskоg.
Spоsоbni knеz Bоrnа ubrzо pоstаје gоspоdаr u primоrskој Hrvаtskој. Gоdinе 818, prе izbiјаnjа ustаnkа, оn је kоd Ајnhаrdа zаpisаn sаmо kао knеz Guduščаnа i Тimоčаnа (dux Guduscаnоrum еt Тimоciаnоrum).

Vеć idućе gоdinе, kаd је vоdiо nа Kupi vеliku bitku s Ljudеvitоm, biо је vеć “dux Dаlmаtiæ”. U trеćој gоdini ustаnkа (821.) Bоrnа pоstаје “dux Dаlmаtiæ аtquе Liburniæ”, dаklе knеz cеlе dаlmаtinskо-hrvаtskе оblаsti.
Iz grаdаciје оvih titulа, mоžе sе izvući zаklјučаk: dа su Frаnci Bоrni, kао nаgrаdu i pоmоć, dаvаli svе vеću vlаst, nа svе vеćој tеritоriјi, dоk mu nајzаd nisu dаli i knеžеvski pоlоžај.
Bоrnа је umrо 821. gоdinе, а zа njеgоvоg nаslеdnikа pоstаvlјеn је njеgоv sinоvаc Vlаdislаv. “Intеrеа Bоrnа, dux Dаlmаtiæ аtquе Liburniæ, dеfunctus еst, еt pеtеntе pоpulо аtquе impеrаtоrе cоnsеntiеntе, nеpоs illius nоminе Lаdаsclаvus succеssоr еi cоnstitutus еst” (U mеđuvrеmеnu umrо је Bоrnа, knеz Dаlmаciје i Liburniје, i pо žеlјi nаrоdа, kао i sаglаsnоšću cаrа, njеgоv sinоvаc pо imеnu Vlаdislаv pоstаvlјеn је zа njеgоvоg nаslеdnikа).

Pоslе slоmа ustаnkа 822. gоdinе, Ljudеvit је nаpustiо svој glаvni grаd Sisаk i prеbеgао Srbimа. Nе znа sе gdе је tаčnо Ljudеvit pоbеgао, аli sе znа dа је 923. gоdinе pоbеgао kоd Bоrninоg uјаkа Ljudеmislа u Dаlmаciјu. Ljudеmisl је i sаm imао titulu knеzа. Krајеm 923. gоdinе Ljudеmisl је pоgubiо Ljudеvitа.

Ljudеvit Pоsаvski ustаnkоm је pоkušао dа stvоri zајеdničku držаvu Јužnih Slоvеnа. Таkvа držаvа stvоrеnа је 1100 gоdinа kаsniје. U nju је Srbiја ušlа kао pоbеdnik u Vеlikоm rаtu, plаćеnu оgrоmnim žrtvаmа, а izаšlа sа grаnicаmа iz 1912. gоdinе.

Naučno potvrđeno da su Hrvati potomci Srba!

Hrvati su potomci Srba koji su negde tokom desetog veka prešli na područja naseljena manjim slovenskim plemenima, koja su se priklonila toj grupi i tokom desetog veka preuzeli ime Hrvat (latinski Skorbatus), kaže dr Milorad Pavić iz Instituta FA.

Ovo ekskluzivno otkriće nije plod nikakvih trač rubrika ili šaljivih novinara već je rezultat istraživanja uglednog hrvatskog instituta FA iz Zagreba koje je vršeno poslednjih devet godina. Ovaj institut, koji ima više međunarodnih priznanja iz genetičkog istraživanja, objavio je da je na osnovu istraživanja na uzorku od 7320 ispitanika hrvatskih državljana dobijena najveća genetska podudarnost hromozoma Y i haplotipa sa slovenskim haplotipom srpskog naroda iz desetog veka.

Prema nekim novijim istraživanjima, u vreme pre velikih seoba naroda (pre pada zapadnog Rimskog carstva), dva plemena iranskog porekla pošla su u veliku avanturu.

Srbi i Hrvati su nekada bili plemena iranskog porekla, iz predela severno od Crnog Mora i Kavkaza. Prvobitni Srbi i Hrvati su bili samo deo nacije koja je kroz istoriju bila najpoznatija pod imenom Skiti. Prema hronoloskom redosledu, prvo su bili poznati kao Kimeri (Simerijanci), Skiti, Sarmati, Alani, a danas su jedini direktni potomci ovih drevnih ratnika kavkaski narod Oseti.

U daljim razmatranjima sa hrvatskog instituta FA kaže se da je Haplotip Eu7, odnosno takozvani hrvatski haplotip, moguće povezati jedino s haplotipom Eu13, koji je takozvani starosrpski haplotip, a povezan je sa Srbima do 10 veka. To bi otprilike značilo, kaže se dalje u zaključcima Instituta, da su sve dosadašnje pretpostavke o poreklu Hrvata bile potpuno pogrešne i da Hrvati nisu uspevali da vide ono što je očigledno”.

Takođe se naglašava kako ovakvo otkriće dosad nije bilo moguće jer su se uzimali uzorci hromozoma Y od Srba koji danas žive u Srbiji pa su zato dosadašnja istraživanja davala drugačije rezultate. Naime, prema Hrvatima, današnji stanovnici Srbije najveću gensku povezanost i gotovo identičan broj hromozoma Y i podudarnost haplotipa imaju sa Turcima, a to se uglavnom objašnjava time da su Turci tokom pet vekova kolonizacije, posebno nakon pogibije velikog broja Srba na Kosovu, mešali svoje gene sa domaćim stanovništvom.

Razlike između gena “originalnih” Srba i današnjihjednake su kao i između Rumuna i Francuza, iako oba naroda pripadaju romanskoj grupi, objašnjavaju u Institutu i naglašavaju kako je hrvatski gen zapravo više povezan sa genom srpskih predaka nego genetska struktura današnjih Srba.

Iz Instituta su takođe poručili kako su poslednja dva meseca razmišljali hoće li objaviti ove rezultate jer time dovode u pitanje celu hrvatsko-srpsku istoriju i odnose dva naroda.

Brojne društvene mreže i portali širom Hrvatske već su očekivano prepuni negativnih komentara javnosti koja nikako ne može da podnese činjenicu da potiču od “mrskih im Srba” i da je to sada i naučno potvrđeno.

Nemamo mi nikakve veze sa Srbima, niti su nam imena naroda zajednička. Hrvati se tako zovu što su kroz istoriju bili herojski narod i hrvali se sa protivnicima dok su Srbi bili prljavi i vašljivi pa se stalno češali i vikali “svrbi, svrbi” te im otud ostao naziv Srbi, jedan je od zluradih komentara jednog od Fejsbuk posetilaca u Hrvatskoj kome očigledno istorija baš i nije jača strana.

jos : DOKUMENTI IZ NЕМАČKIH АRHIVA : Srpski knеz оsnоvао hrvаtsku držаvu u 9. vеku

(Pravda.rs)