Краља Твртка својатају сва три народа у Босни и Херцеговини, користе га у дневнополитичким препуцавањима, дижу му споменике. Међутим, колико ти народи знају или желе да знају о Твртку?
Сва три народа, по њиховој истој етничкој припадности, имају право да се поносе на краља Стефана Твртка I Котроманића. Међутим, оно што је у Босни било некад, један народ, један језик и једно писмо, данас више не постоји. Три народа се сад позивају на Твртка, на три језика пјевају о Твртку, на два писма пишу о њему, а Он безбрижно спава, не обазирући се на то.
Твртко је своју власт започео као бан средњовијековне Босне. Бановао је од 1353-1377. године. Преко своје баке Јелисавете, кћерке краља Драгутина, био је у сродству са Немањићима. Послије смрти цара Уроша Нејаког, истакао је своје претензије на владарска права Немањића. Подржан од домаће властеле то је и остварио.
Највећи „бошњачки краљ“ крунисан на гробу Св. Саве
Године 1377. у манастиру Милешева крунисан је за краља. Његова краљевска титула је гласила „краљ Срба, Босне, Приморја и Хумске земље“. Додаје себи и име Стефан. То име носили су сви владари из династије Немањић, а и неки српски владари прије њих.
Његови поданици, као што је знатно прије њега истицао и бан Матија Нинослав, а што потврђују и папске и дубровачке повеље, били су Срби. То видимо, како по његовој титули, тако и по другим повељама насталим у средњовијековној босанској држави. Те повеље су писане на српском језику и на ћирилици, како једном приликом истиче његов претходник бан Стефан II Котроманић.
Међутим, историографије друга два народа у БиХ, не признају ове чињенице, и за узврат нуде своје теорије. Тако Хрвати кажу да је Твртко, Хрват по поријеклу, да је говорио хрватским језиком, и да је писао на „хрватској ћирилици“.
Народ са девет имена, данас познати као Бошњаци, тврде да је Тврко био Бошњак, да је говорио босанским језиком и писао посебним босанским писмом – босанчицом.
Српска нотарска канцеларија у средњовијековном Дубровнику
Без улажења у дубљу анализу, ове би теорије могли оповргнути чињеницом, да у средњовијековном Дубровнику, нису постојале хрватска или босанско-бошњачка нотарска канцеларија, док је српска битисала како у средњем вијеку, тако и у периоду османске окупшације ових крајева. Ово је битно, јер је та нотарска канцеларија на српском језику, вршили преписку, како са државом Немањића, тако и са државом Котроманића.
Један од српских писара из Дубровника, године 1364. потписује се као „Нико Бијељић, дијак српски“. Затим године 1447. кнез и судија дубровачки „рекоше Никши Звездићу дијку српском, да упише све по реду“.
Краљ Твртко, као и краљеви послије њега и њихова властела, са Дубровником је вршила преписку углавном на ћирилици, а за ћириличне исправе била је задужена српска канцеларија у Дубровнику.
Да су се којим случајем језик и писмо у босанској средњовјековној држави, разликовало од писма и језика Срба, Дубровник би морао да уведе и канцеларију за тобожњу босанчицу и босански језик, поготово онда када је босанска држава ојачала за вријеме краља Твртка.
Нека ово имају на уму они, који Твртку подигоше споменик, на којем се налази натпис исписан писмом оних, који су на „босанске патарене“ дизали крсташке ратове!
Што је најзанимљивије, они који су благосиљали крсташке походе по средњовјековној босанској држави, знали су на кога иду. Тако нпр. римски папа 1450. године, пише дубровачком калуђеру Ивану о римокатоличкој цркви у Босни и каже, да је у писму тог дубровачког калуђера писало да „у провинцији Босни т.ј. Србији (in provincia Bosnae sive Serviae)“ има мало људи, који тамошње становнике уче вјери.
Они су прије толико вијекова знали, ови данас не знају, зато смишљају пјесмице, као ону „Ја сам Бошњак, вјера ми је ислам, језик босански…“ Питамо се да ли би Твртко цупкао или шизио уз ову пјесму?
Нека на ово питање одговори ко како хоће, а Твртка, односно његове повеље, питаћемо за Бошњаке?
За Твртка, Босна једнака као и Усора
У повељи упућеној кнезу Павлу Вукославићу, 1367. године, Твртко као свједоке спомиње „од Босне – казнац Санко с браћом, војвода Пурћа с браћом, …- од Усоре – казнац Степоје с браћом, војвода Твртко с браћом, …“
Видимо да се разликују свједоци по територијама, из чега произлази да је Босна само једна од територија којом Твртко влада. На основу тога, спомен Бошњана или добрих Бошњана односио би се на људе из области Босна. Ово потврђује Твртков претходник, бан Стефан II Котроманић. Он у повељи из 1351. године, упућене кнезу Вуку и Павлу Вукославићу, спомиње да су свједоци „добри Бошњани и Усорани“.
Дакле, видимо да је ријеч о регионалним називима, пре свега за властелу, а тиме и становништво тих области. Наравно, властела Босне или добри Бошњани, као и територија Босна, заузимали су централно мјесто средњовјековне босанске државе, па су се више истицали. На крају крајева, сама владарска породица Котроманић поријеклом је из Босне, односно то је њена матична територија.
Зашто нема Хрвата у средњовијековној Босни?
Што се тиче Хрвата, њих не можемо нигдје наћи у средњовјековним босанским повељама. Наилазимо на помен мањих оаза Дубровчана или Саса у средњовјековној босанској држави, али Хрватима ни трага ни гласа.
За нас је ствар логична, јер граница између Срба и Хрвата у средњем вијеку била је на ријеци Цетини. Они су припадали латинској култури и римокатоличкој цркви, ван ћирило-методијеве културе и богослужења.
Чак у првој половини XVI вијека, словеначку путописац Бенедик Курипешић, пролазећи кроз босанско-херцеговачке крајеве, каже да Хрвати упадају и пљачкају ову територију. О Хрватима у Босни и Херцеговини, у Курипешићевом путопису ни трага ни гласа.
Чак ни мајке неких римокатолика у БиХ, нису знали да су родиле Хрвате. Тако имамо примјер писца Анте Алуповића, управника хрватске асоцијације „Напредак“ из Сарајева. Он је причао, да га је његова рођена мајка питала, каква је то нова вјера „Хрвати“. Иначе, Хрватско културно друштво Напредак, основано је 1902. године.
Ипак, ово много не брине хрватске просвјетне и културне раднике. Хрватски научници присвајају све, од латинских споменика у приморју, старих српских православних храмова у Херцеговини, стећака, па до штокавице и ћирилице. Тако су Хрвати једини народ који „има“ три језика: штокавицу, чакавицу и кајкавицу; три писма: латиницу, глагољицу и ћирилицу.
У вези Твртка, све се изокреће и присваја, па тако и сам обред и мјесто његовог крунисања. Хрвати и Бошњаци се слажу око мјеста гдје је крунисан, то су по њима Миле код Високог. Међутим, не слажу се о вјерском обреду Твртковог крунисања. Хрвати тврде, да се Твртко крунисао по римокатоличком обреду, док Бошњаци тврде да је био вјеран цркви босанској и њеном епископу, диду цркве босанске, те да га је он крунисао.
Историјским изворима, против дневнополитичких лажи
Као што смо рекли на почетку текста, против отимачине треба се борити непобитним доказима, односно историјским изворима.
Краљ Стефан Твртко, послије свога крунисања круном Немањића, помиње у повељи Дубровчанима 1377. године, да је отишао у „српску земљу“ и „утврдио престо родитеља својих“ и тамо био „венчан од бога дарованим венцем краљевства прародитеља својих“.
Сам Твртко каже гдје је крунисан!
Неки су спремни да тврде, како Твртко Немањиће назива својим прародитељима и то само фигуративно, а не родитељима, што значи да он не сматра себе Србином. Ову бесмислицу оповргавају многе друге повеље српских владара и великаша, а међу њима су и повеље цара Душана.
Тако Силни, у својим повељама помиње родитеље и прародитеље „царства ми“. На крају, да Твртко себе не сматра Србином, у својој титули на прво мјесто ставио би Босну или Бошњане, а не Србље. То би исто било, као кад би Грци за Душана тврдили да је Грк, јер је на другом мјесту у својој титули стављао Грке, односно крунисан је у Скопљу за цара Срба и Грка
Православно крунисање и Мавро Орбини
Православни карактер Твртковог крунисања, поред самог мјеста крунисања „српска земља“, или прецизније како доноси Мавро Орбини, манастир Милешева, открива увод Тврткове повеље Дубровчанима. Твртко повељу почиње похвалним словом владици Христу, по угледу на друге српске владаре. Дакле, обред крунисања како говори сама повеља краља Твртка био је православан, и никако другачије.
Што се тиче списа Мавра Орбинија „Краљевство Словена“, у којем он указује на мјесту Твртковог крунисања, има оних који то сматрају нетачним, јер Орбини за Милешеву каже да је митрополија, а она то у вријеме краља Твртка по некима то није била. Међутим, у једној служби Светом Сави она се назива „славном митрополијом“.
Да којим случајем и немамо помен Милешеве као митрополије у вријеме Твртка, то не значи да Орбини лаже. Он једноставно спомиње Милешеву како је зна у вријеме када он живи и пише, а она је тад митрополија. Друго, у Милешеви су се чувале мошти Светога Саве, и тек када је Твртко загосподарио тим подручјима, крунише се за краља. Поставља се питање зашто није раније?
Миле умјесто Милешеве? Пирамида у Високом умјесто повеље?
Неки ипак мисле да се Твртко нешто раније крунисао у Милама само за краља Босне, али онда би требала постојати нека повеља која свједочи о томе, као ова коју ми цитирамо. Иначе, у средњем вијеку када долази нови владар на престо, или када се држава уздиже у владарском рангу, као што се Босна уздигла из ранга бановине у краљевину, владари својим штићеницима и пословним партнерима издају нове повеље, у којима им гарантују њихове повластице.
Такође, знатно послије Твртка, владар Хума, Стефан Вукчић Косача, када је загосподарио облашћу Милешеве крунише се титулом “херцег од Св. Саве“, а његов близак човјек био је милешевски митрополит Давид. Турци, да би умирили Србе и сломили им борбени дух, однијели су мошти Св. Саве 1594. и спалили на Врачару, „ал’ не спали славе, нити помен Саве“.
Немогуће је да гробно мјесто Св. Саве није ништа значио Твртку приликом његовог крунисања, а Херцегу Стефану и Турцима јесте. Такође, Твртко је наследио престо својих прародитеља „господе српске, а Св. Сава је један од њих, и то најуваженији и поштованији.
Камо Тврткова улица у Бањој Луци?
Данас, када се у БиХ сви позивају на Твртка, мало њих се дубље интересује о њему. За једне Твртко је Србин, а то што скоро ништа не знају о њему не представља им проблем.
На Београдском Универзитету, студенти историје знају да не треба превише пажње да обрате на поглавље о средњовјековној босанској држави, професори то ријетко питају на испиту. Нема потребе да уче о тамо неким Босанцима, због којих су им деведесетих уведене санкције.
Студенти у Бањој Луци уче мало више о Твртку, таман толико да могу некога од колега из Сарајева или Мостара, да зезају преко интернет форума. Међутим, нико од њих није се осјетио позваним да покрене акцију изградње споменика краљу Твртку у Бањој Луци, или да бар нека од улица у градовима Републике Српке буде названа „улица краља Стефана Твртка I Котроманића.
Овај приговор аутор упућује поред осталима, и сам себи.
За крај: Твртко својестихно
За друге Твртко је пре свега био римокатолик, па потом краљ Хрвата у Босни, а на крају онај који се служио „хрватском ћирилицом“. Нема везе што данас ту „хрватску ћирилицу“ одваљују са својих јавних установа, анатемишу је на фудбалским стадионима и називају сарадником агресора. Битно је да је прошлост њихова.
Трећи у Твртку виде свог најславнијег краља, доброг Бошњанина, чистокрвног Бошњака, освајача српских територија итд. О њему много пишу, читају, дижу му споменике. Нема везе што су давно престали да се служе писмом, којим је Твртко писао своје повеље.
‘Ајде, опростиће им ваљда њихов краљ што му на споменику исписаше натпис на неком крсташком писму. Само питање је, да ли ће им опростити што заборавише своје поријекло, па га морају рекламирати преко спотова и пјесама популарних музичких жанрова.
Док они смишљају нове пјесмице и компонују нове мелодије, ја остајем вјеран стиховима краља Стефана Твртка I Котроманића:
„пријех благодат од господа бога
и сподобљен бих вјенца и части
и ксифтар царски родитеља својих
господе србске краљева и цара“.
и сподобљен бих вјенца и части
и ксифтар царски родитеља својих
господе србске краљева и цара“.
pogledajte jos : КАКО СЕ ЛАЖИРА ИСТОРИЈА: Краљ Стефан Твртко Први Котроманић Бошњак!?
Борис Радаковић
Извор: Фронтал.СРБ
Преузето – СРБИ НА ОКУПУ
